Friedrich Hayek: Zašto nisam konzervativac

1. Konzervativizam ne nudi drugačiji cilj. U doba kada većina pokreta za koje se smatralo da su napredni zagovara dalja zadiranja u slobodu pojedinca, oni koji neguju slobodu svoje snage će verovatno potrošiti u opoziciji. Iz te pozicije i sami otkrivaju da su većinu vremena na istoj strani kao i oni koji se po navici opiru promeni. U pogledu tekuće politike oni imaju malo izbora, osim da podrže konzervativne stranke. Mada se pozicija koju pokušavam da definišem često opisuje i kao „konzervativna”, ona je vrlo različita od onoga za šta se ovaj naziv tradicionalno vezuje. Postoji izvesna opasnost u ovom stanju zbrke, koja je proizvod zajedničkog suprotstavljanja branitelja slobode i pravih konzervativaca tokovima koji jednako prete njihovim različitim idealima. Stoga je važno jasno razlikovati poziciju koja je ovde zauzeta, od one koja je već dugo poznata kao konzervativizam.

Pravi konzervativizam je legitiman, verovatno neminovan i sigurno široko rasprostranjen stav suprotstavljanja drastičnoj promeni. Nakon Francuske revolucije on je vek i po igrao važnu ulogu u evropskoj politici. Sve do nastanka socijalizma njegova suprotnost je bio liberalizam. Međutim, u istoriji SAD nema ničega što bi odgovaralo ovom sukobu, jer ono što se u Evropi nazivalo „liberalizam”, ovde je bila zajednička tradicija na kojoj je izgrađena američka politička zajednica, tako da je branilac američke tradicije u evropskom smislu bio liberal. Ova već postojeća zbrka je pogoršana nedavnim pokušajem da se u Ameriku presadi evropski tip konzervativizma, koji je ovde stekao čudne osobenosti, jer je stran američkoj tradiciji. Neko vreme pre toga američki radikali i socijalisti su sebe počeli nazivati „liberalima”. I pored toga, za sada ću nastaviti da svoju poziciju, za koju verujem da se razlikuje i od pravog konzervativizma i od socijalizma, opisujem kao liberalnu. To ipak činim sa sve većim sumnjama, a kasnije ću razmotriti koje bi ime bilo primerenije za jednu takvu stranku slobode. Razlog nije samo u tome što je izraz „liberal” u SAD uzrok stalnih nesporazuma, već i zato što je u Evropi preovlađujući tip racionalističkog liberalizma zadugo bio jedan od predvodnika socijalizma.

Dozvolite da sada iznesem ono što mi se čini odlučnim prigovorom svakom konzervativizmu koji zaslužuje da se tako nazove. To je da po samoj svojoj prirodi on ne može ponuditi alternativu smeru u kome se krećemo. Svojim opiranjem tekućim kretanjima on može da uspori nepoželjne tokove, ali budući da ne ukazuje na drugačiji smer, on ne može da spreči njihov razvoj. Iz ovog razloga neizbežna sudbina konzervativizma je da tavori na putu koji nije sam birao. Nadvlačenje između konzervativaca i progresivaca može uticati jedino na brzinu, ali ne i na smer savremenih kretanja. Mada postoji potreba za „kočnicama na vozilu napretka”, lično ne mogu da se zadovoljim samo pomaganjem da se te kočnice ugrade. Ono što liberal pre svega mora da pita nije koliko brzo ili daleko treba da se krećemo, već u kojem pravcu. U stvari, on se od današnjeg kolektivistie razlikuje mnogo više nego konzervativac. Dok se ovaj poslednji obično drži samo blage i umerene verzije predrasuda svoga doba, liberal se jače suprotstavlja nekima od temeljnih shvatanja, koja većina konzervativaca deli sa socijalistima.

2. Trougaoni odnos stranaka. Prikaz relativnog položaja triju stranaka, koji se obično daje, više prikriva nego što osvetljava njihove stvarne odnose. Oni se obično predstavljaju kao različite pozicije na jednoj liniji, sa socijalistima na levoj, konzervativcima na desnoj strani i liberalima negde u sredini. To je obmana. Grafički bi ih bilo prikladnije rasporediti ih u vidu trougla, gde konzervativci zauzimaju jedan ugao, socijalisti vuku ka drugom, a liberali ka trećem uglu. Budući da su socijalisti duže vreme vukli jače na svoju stranu, konzervativci su počeli da slede socijalistički pravac pre nego liberalni, i tokom vremena usvojili ideje koje je vremenom postale opštepriznate zahvaljujući propagandi socijalista. Obično su konzervativci bili ti koji sklapaju kompromise sa socijalizmom, preuzevši njegovu agresivnost nastupa. Konzervativce, zagovornike srednjeg puta bez ikakvog sopstvenog cilja, vodilo je uverenje da istina mora ležati negde između krajnosti, i tako su menjali svoju poziciju svaki put kada bi se pojavio neki ekstremniji pokret.

Stoga pozicija koja se s pravom može opisati kao konzervativna, u svako doba zavisi od pravca postojećih usmerenja. Budući da je u poslednjih nekoliko decenija razvoj uopšte išao u socijalističkom smeru, može se učiniti da su i konzervativci i liberali uglavnom nastojali da uspore to kretanje. Ali glavna stvar sa liberalizmom je da on hoće da ide negde drugde, a ne da miruje. Mada činjenica da je nekada liberalizam bio šire prihvaćen i da su neki od njegovih ciljeva bili dostižniji nego danas, može da izazove suprotan utisak, liberalizam nikada nije bio učenje koje se osvrće unazad. Liberalne ideje nikada nisu bile potpuno ostvarene, niti je postojalo doba kada liberalizam nije težio daljem poboljšanju institucija. Liberalizam se ne protivi evoluciji i promeni, i tamo gde ih vladina kontrola guši, on se bori za promenu te politike. Što se tiče tekućeg državnog delovanja, liberal u današnjem svetu nalazi malo razloga da poželi da se stvari zadrže onakvima kakve jesu. Njemu se čini da je većem delu sveta najhitnije potrebno temeljno uklanjanje prepreka slobodnom razvoju.

Ovu razliku između liberalizma i konzervativizma ne sme prikriti činjenica da je u SAD ipak moguće braniti slobodu pojedinca odbranom davno uspostavljenih institucija. Za liberala one nisu vredne prvenstveno zato što su davno uspostavljene ili zato što su američke, već zato što odgovaraju idealima koje on neguje.

3. Osnovna razlika između konzervativizma i liberalizma. Pre nego što razmotrim glavne tačke u kojima se liberalni stav oštro suprotstavlja konzervativnom, treba da naglasim da ima puno toga korisnog što bi liberal mogao da nauči iz dela nekih konzervativnih mislilaca. Njihovom istraživanju vrednosti spontano ustanovljenih institucija, vođenom s ljubavlju i puno poštovanja, dugujemo (bar izvan ekonomskog područja) neke duboke uvide koji su stvarni doprinosi našem razumevanju slobodnog društva. Ma koliko da su ličnosti kao što su Kolridž (Coleridge), D’Bonal (De Bonald), D’Mestr (De Maistre), Justus Mozer (Moser) ili Donozo Kortez (Donoso Cortes), bile reakcionarne u politici, oni su pokazali razumevanje značaja spontanog razvoja institucija, kao što su jezik, pravo, moral i običaji, koje su anticipirale moderne naučne pristupe i iz čega su liberali izvlačili veliku korist. Ali divljenje konzervativaca slobodnom razvoju obično se odnosi samo na prošlost. Nedostaje im hrabrosti, što je za njih tipično, da pozdrave istu neplaniranu promenu iz koje bi nastala nova oruđa ljudskih pokušaja da unaprede ljudsko društvo.

Ovo me dovodi do prve tačke u kojoj se konzervativna i liberalna nastojanja radikalno razlikuju. Kao što su konzervativni pisci često priznavali, jedna od temeljnih odlika konzervativnog stava jeste strah od promene, plašljivo nepoverenje u novo kao takvo, dok se liberalni stav zasniva na hrabrosti i poverenju, na spremnosti da se promena pusti da teče svojim tokom, čak i ako ne možemo predvideti kuda će nas ona odvesti. Ne bi imalo puno toga da im se prigovori, kada bi konzervativci bili nepoverljivi samo prema ishitrenoj promeni institucija i tekuće politike. Tu je argument u korist opreza i sporijeg razvoja doista jak. Ali konzervativci su skloni tome da državne moći prinude koriste za sprečavanje promene ili ograničavanje njene brzine na onu koja odgovara plašljivom duhu. Što se tiče pogleda unapred, oni oskudevaju u veri u spontane snage prilagođavanja, koja liberala navodi da promenu prihvata bez zebnje, čak i ako ne zna kako će se odigrati potrebna prilagođavanja. Doista je deo liberalnog stava to da pretpostavlja da će, posebno u ekonomskom polju, samopodešavajuće snage tržišta nekako dovesti do potrebnih prilagođavanja novim uslovima, mada niko ne može predskazati kako će one to učiniti u pojedinačnom slučaju. Možda nijedan činiolac nije toliko doprineo čestom protivljenju ljudi da se prepuste delovanju tržišta, kao što je njihova nesposobnost da shvate kako će to bez ikakve kontrole nastati neka neophodna ravnoteža između ponude i tražnje, izvoza i uvoza ili tome slično. Konzervativac se oseća bezbedno i zadovoljno samo ako je uveren da neko više znanje motri nad promenom i nadgleda je, samo ako zna da je neki autoritet ovlašćen da je drži u „propisanom redu”.

Strah od poverenja u nekontrolisane društvene snage u bliskoj je vezi sa dvema drugim odlikama konzervativizma: njegovom privrženošću autoritetu i njegovom nerazumevanju ekonomskih snaga. Pošto nema poverenja ni u apstraktne teorije ni u opšta načela, on ne razume ni one spontane snage na kojima počiva politička sloboda, niti poseduje neki temelj za formulisanje političkih načela. Poredak se konzervativcu čini kao delo neprekidne brige vlasti, kojoj se u tu svrhu mora dopustiti da čini ono što zahtevaju posebne okolnosti, pri čemu je ona sama oslobođena bilo kakvih krutih pravila ponašanja. Prepuštanje načelima pretpostavlja razumevanje opštih snaga pomoću kojih se usklađuju napori društva, ali je upravo takva teorija društva, a naročito ekonomskog mehanizma, ono što konzervativizmu očigledno nedostaje. Konzervativizam je bio tako neproduktivan u stvaranju opšteg shvatanja o tome kako se društveni poredak održava, da njegove moderne pristalice, pokušavajući da stvore teorijski temelj, neizbežno dolaze u situaciju da se skoro isključivo pozivaju na pisce koji su sebe smatrali liberalima. Mekolej, Tokvil, lord Ekton i Liky (Lecky) sasvim sigurno su sebe smatrali liberalima, i to s pravom, a čak i Edmund Berk je do kraja ostao stari vigovac i naježio bi se od pomisli da ga smatraju torijevcem.

Međutim, da se vratim glavnoj stvari – konzervativcu svojstvenom samozadovoljstvu zbog postupanja u skladu sa uspostavljenom vlašću. Njegova prvenstvena briga je da ova vlast ne oslabi, a ne toliko da li njena moć ostaje u razumnim granicama. Ovo je teško pomiriti sa očuvanjem načela slobode. Uopšte gledano, može se reći da se konzervativac ne protivi prinudi ili proizvoljnoj moći, sve dok se ona koristi za ono što on smatra ispravnom svrhom. On veruje da vlast ne treba suviše da se ograničava krutim pravilima, samo ako je u rukama podesnih ljudi. Budući u suštini oportunista, njemu manjkaju načela, pa svoju osnovnu nadu polaže u vladavinu mudrih i dobrih – ne samo primerom, kao što svi moramo želeti, već vlašću, koja im je data i koju oni primenjuju. Kao i socijalista, i on se više bavi pitanjem ko drži vlast nego kako ograničiti moć države. Poput socijaliste, i on misli da ima pravo da drugim ljudima nameće svoje vrednosti.

Kada kažem da konzervativcu manjkaju načela, ne mislim da on oskudeva u moralnim ubeđenjima. Tipični konzervativac je stvarno čovek obično vrlo snažnih moralnih uverenja. Ono što pod tim mislim jeste da on nema nikakvih političkih načela, koja bi mu omogućavala da zajedno sa ljudima čije se moralne vrednosti razlikuju od njegovih, radi u korist nekog političkog poretka u kome svi mogu da slede sopstvena uverenja. Ono što omogućava izgradnju miroljubivog društva sa minimumom prinude jeste priznanje ovih načela, koja dopuštaju istovremeno postojanje različitih skupova vrednosti. Prihvatanje takvih načela znači da se slažemo s tim da podnosimo mnogo toga što nam se ne dopada. Puno je vrednosti konzervativca koje me privlače više nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala značaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im služe. Ne sumnjam u to da će neki od mojih konzervativnih prijatelja biti šokirani onim što će oni smatrati „ustupcima” modernim shvatanjima, koja sam učinio u trećem delu ove knjige.

Mada mogu da budem protiv tih mera isto koliko i oni, nema tog opšteg načela na koje bih se pozvao da bih ubedio one koji imaju drugačije gledište da treba da me poslušaju u ime društva kakvo zajedno želimo. Živeti i raditi uspešno sa drugima iziskuje više nego vernost sopstvenim konkretnim ciljevima. To zahteva intelektualnu posvećenost tipu poretka u kome je drugima dopušteno da slede drugačije ciljeve, čak i u vezi sa temeljnim pitanjima.

To je razlog zbog koga moralni i verski ideali za liberala ne spadaju u sferu prinude, dok konzervativci i socijalisti ne priznaju ovakva ograničenja. Ponekad mi se čini da je najupadljivija odlika liberalizma, koja ga odvaja i od konzervativizma i od socijalizma, stanovište da moralna uverenja koja ne zadiru u zaštićeno područje drugih ne opravdavaju prinudu. To objašnjava zašto odbegli socijalisti mnogo lakše pronalaze duhovno utočište na konzervativnoj nego na liberalnoj strani.

Konzervativna pozicija u krajnjoj liniji počiva na ubeđenju da u svakom društvu postoje prepoznatljive istaknute ličnosti, čija nasleđena merila, vrednosti i položaj treba zaštititi i koje treba da imaju veći uticaj na javne poslove od ostalih. Liberal, naravno, ne poriče da postoje neki ljudi izvrsniji od drugih – on nije egalitarista – ali osporava da je iko ovlašćen da odlučuje o tome ko pripada ovoj povlašćenoj grupi. Dok je konzervativac sklon da brani neku posebnu, već uspostavljenu hijerarhiju i želi vlast koja štiti status onih koje on ceni, liberal oseća da nikakvo poštovanje za ustanovljene vrednosti ne može opravdati povlastice, monopol ili bilo kakvu drugu prinudu države, koja bi takve ljude zaštitila od ekonomskih promena. Mada je sasvim svestan važnosti uloge koju su kulturne i intelektualne elite igrale u evoluciji civilizacije, on takođe veruje da ove elite treba da se dokažu sopstvenom sposobnošću da zadrže svoj položaj, pod istim pravilima koja važe i za sve ostale.

Blisko povezan sa ovim je i uobičajeni stav konzervativca prema demokratiji. Ranije sam pojasnio da vladavinu većine ne smatram ciljem, već samo sredstvom ili možda najmanje lošim od oblika vladavine između kojih moramo da biramo. Ali mislim da konzervativci obmanjuju sebe kad demokratiju optužuju za zla našeg doba. Glavno zlo je neograničena vlast i zaita niko nije predodređen da raspolaže neograničenom vlašću. Moći koje moderna demokratija poseduje bile bi još nepodnošljivije u rukama male elite.

Doduše, tek kada je moć došla u ruke većine, dalje ograničenje moći države počelo se smatrati nepotrebnim. U ovom smislu su demokratija i neograničena vlast povezane. Ali ono što je za osudu nije demokratija, nego neograničena vlast i ne vidim zašto ljudi ne bi naučili da ograniče obim vladavine većine kao i svakog drugog oblika vlasti. U svakom slučaju, izgleda da su prednosti demokratije, kao načina mirne promene i metoda političkog obrazovanja, tako velike u poređenju sa prednostima bilo kog drugog sistema, da ne gajim naklonost prema antidemokratskoj crti konzervativizma. Ono što mi se čini suštinskim problemom nije ko vlada, već šta je vlast ovlašćena da čini.

To da konzervativno suprotstavljanje preteranoj kontroli vlasti nije stvar načela, već se tiče posebnih ciljeva države, jasno se pokazuje u ekonomskom području. Konzervativci se obično suprotstavljaju kolektivističkim i regulativnim merama u polju industrije, i ovde će liberal često u njima naći saveznike. Ali su konzervativci često istovremeno i protekcionisti i u stanju da podrže socijalističke mere u poljoprivredi. Štaviše, mada su ograničenja koja danas postoje u industriji i trgovini uglavnom posledica socijalističkih nazora, jednako značajna ograničenja u poljoprivredi su još pre toga uvodili konzervativci. A u svojim nastojanjima da srozaju ugled slobodnog preduzetništva, mnoge konzervativne vođe su se nadmetale sa socijalistima.

4. Slabost konzervativizma. Već sam ukazao na razlike između konzervativizma i liberalizma na čisto intelektualnom planu, ali se još jednom vraćam na tu temu, jer osoben konzervativni stav u ovom području ne samo što je ozbiljna slabost konzervativizma, već je i sklon da naškodi svakoj stvari koja se sa njim poveže. Konzervativci nagonski osećaju da ono što izaziva promenu više nego išta drugo jesu nove ideje. Ali sa njihovog stanovišta konzervativizam s pravom strahuje od novih ideja, jer ne poseduje nikakva zasebna, sopstvena načela koja bi im suprotstavio, a svojim nepoverenjem u teoriju i odsustvom mašte u pogledu ičeg drugog osim onog što je iskustvo već potvrdilo, on se lišava oružja koja su potrebna u borbi ideja. Za razliku od liberalizma s temeljnim poverenjem u dalekosežnu moć ideja, konzervativizam je ograničen zalihom ideja koje je nasledilo dato doba. A budući da on stvarno ne veruje u moć argumenta, njegovo poslednje pribežište je obično pozivanje na višu mudrost, koja se zasniva na nekoj samoprisvojenoj višoj sposobnosti.

Ova razlika se najočitije pokazuje u različitim stavovima dveju tradicija prema napredovanju znanja. Mada liberal svaku promenu ne smatra napretkom, napredovanje znanja on posmatra kao jedan od glavnih ciljeva ljudskog pregalaštva i od njega očekuje postepeno rešavanje takvih problema i poteškoća za koje se možemo nadati da ćemo ih rešiti. Iako novom ne daje prvenstvo samo zato što je novo, liberal je svestan da je suština ljudskog postignuća da proizvodi nešto novo i spreman je da se nagodi s novim znanjem, sviđali mu se njegovi neposredni učinci ili ne.

Lično nalazim da je svojstvo konzervativnog stava kome se najviše može prigovoriti, njegova sklonost da odbaci dobro potkrepljeno novo znanje, jer mu se ne dopadaju neke posledice koje iz njega slede. To je – da budem otvoren – mračnjaštvo konzervativizma. Neću poricati da su naučnici, jednako koliko i drugi, izloženi prolaznim trendovima i modama i da imamo puno razloga da budemo oprezni u prihvatanju zaključaka koje oni izvlače iz svojih najnovijih teorija. Ali razlozi za naše protivljenje moraju i sami biti racionalni i moraju se odvojiti od našeg žaljenja što nove teorije uznemiravaju verovanja koja negujemo. Nemam strpljenja sa onima koji se suprotstavljaju, na primer, teoriji evolucije ili onome što se naziva „mehaničko” objašnjenje životnih pojava, samo zbog izvesnih moralnih posledica koje na prvi pogled izgleda da slede iz ovih teorija, a još manje s onima koji smatraju nebitnim ili bezbožnim postavljanje izvesnih pitanja. Odbijajući da se suoči sa činjenicama, konzervativac samo slabi sopstvenu poziciju. Zaključci koje racionalistička pretpostavka izvlači iz novih naučnih uvida često uopšte ne slede iz njih. Ali samo aktivnim učestvovanjem u razradi posledica novih otkrića mi shvatamo da li se ona uklapaju u našu sliku sveta ili ne, i ako je tako, kako se uklapaju. Ako naša moralna uverenja treba stvarno da se dokažu zavisnima od činjeničnih pretpostavki za koje se pokaže da nisu tačne, teško da bi bilo moralno braniti ih tako što će se potvrđene činjenice odbaciti.

U vezi s konzervativnim nepoverenjem u novo i nepoznato je i njegovo neprijateljstvo prema internacionalizmu i njegova sklonost ka bučnom nacionalizmu. Ovde je još jedan izvor njegove slabosti u borbi ideja. On ne može promeniti činejnicu da ideje koje menjaju našu civilizaciju ne poštuju nikakve granice. Ali odbijanje da se upozna s novim idejama samo lišava moći njihovog uspešnog uzimanja u obzir kada je to potrebno. Razvoj ideja je međunarodni proces i jedino oni koji uzimaju puno učešće u raspravi mogu da računaju na svoj uticaj. Nije nikakav stvarni argument reći da je neka ideja ne-američka, ne-britanska ili ne-nemačka, niti je neki pogrešan ili nemoralan ideal bolji ako ga je izmislio jedan od naših zemljaka.

Mnogo više bi se moglo reći o bliskoj povezanosti konzervativizma i nacionalizma, ali se neću zadržavati na tome, jer bi se mogao steći utisak da mi moj položaj onemogućava da budem sklon bilo kakvom obliku nacionalizma. Samo ću dodati da je upravo nacionalistička pristrasnost ono što često pravi most od konzervativizma ka kolektivizmu: misliti u relacijama „naše” industrije ili „našeg” bogatstva, samo je kratak iskorak od zahteva da se nacionalnom imovinom upravlja u nacionalnom interesu. Ali i kontinentalni liberalizam koji potiče iz Francuske revolucije je u ovom smislu samo malo bolji od konzervativizma. Jedva da je potrebno da kažem da je nacionalizam ove vrste nešto puno drugačije od patriotizma i da je odvratnost prema nacionalizmu sasvim saglasna s dubokom privrženošću nacionalnoj tradiciji. Ali činjenica da dajem prednost nekima od tradicija svog društva i da osećam poštovanje prema njima, ne mora biti razlog neprijateljstva prema stranom i drugačijem.

Samo na prvi pogled izgleda paradoksalno to što je antiinternacionalizam konzervativca tako često povezan s imperijalizmom. Ali što je neka osoba više neraspoložena prema tuđem i sopstvene puteve smatra boljim, to je više sklona da „civilizovanje” drugih smatra svojom misijom, ali ne civilizovanje dobrovoljnom i nesputanom komunikacijom kojoj liberal daje prednost, već time što im donosi blagoslov svoje uspešne vladavine. Nije slučajno što tu često konzervativci idu ruku pod ruku sa socijalistima, a protiv liberala – ne samo u Engleskoj, gde su Vebovi i njihovi fabijanci bili otvoreni imperijalisti ili u Nemačkoj, gde su državni socijalizam i kolonijalno širenje išli zajedno i pronašli podršku iste grupe „kabinetskih socijalista”, ali i u SAD, gde je još u vreme prvog Ruzveltovog mandata moglo da se primeti: „Šovinisti i društveni reformatori su se udružili i stvorili jednu političku stranku, koja je zapretila osvajanjem vlasti i njenim iskorišćavanjem za svoj program cezarističkog paternalizma, opasnosti koja danas izgleda da je sprečena, samo zahvaljujući tome što su druge stranke usvojile njihov program u nešto blažoj meri i obliku.”

5. Racionalizam, antiracionalizam i iracionalizam. Postoji, međutim, jedan smisao u kome je opravdano reći da liberal stoji na pola puta između socijaliste i konzervativca: on je toliko daleko od grubog racionalizma socijaliste, koji hoće da preoblikuje sve društvene ustanove prema jednom obrascu koji je propisao njegov individualni razum, koliko i od misticizma, kome konzervativac tako često mora da pribegne. Ono što sam opisao kao liberalnu poziciju, sa konzervativizmom deli nepoverenje u razum u toj meri da je liberal vrlo svestan da ne znamo sve odgovore i da nije siguran da su odgovori koje poseduje sigurno pravi ili čak da uopšte možemo da pronađemo prave odgovore. On se takođe ne libi da zatraži pomoć od bilo koje institucije ili običaja koji su se pokazali vrednima. Liberal se razlikuje od konzervativca u svojoj spremnosti da se suoči sa ovim neznanjem i da prizna koliko malo znamo, a da ne pribegava autoritetu natprirodnih izvora znanja, iznad razuma. Mora se priznati da je u izvesnom pogledu liberal u osnovi skeptik, ali čini se da prepuštanje drugima da svoju sreću traže na sopstveni način i dosledna privrženost onoj trpeljivosti koja je suštinska osobina liberalizma, zahteva izvesnu dozu povučenosti.

Nema nikakvog razloga zašto bi ovo trebalo da znači odsustvo verskog ubeđenja kod liberala. Za razliku od racionalizma Francuske revolucije, pravi liberalizam nije ni u kakvoj svađi sa religijom i jako žalim zbog ratoborne i suštinski neliberalne antireligioznosti koja je pokretala tako veliki deo kontinentalnog liberalizma XIX veka. Da to za liberalizam nije osnovno, jasno pokazuju njegovi engleski preci, stari vigovci, koji su ako išta drugo bili previše bliski sa određenim religijskim uverenjem. Ono što ovde razlikuje liberala od konzervativca je to što, ma kako da su duboka njegova duhovna uverenja, on nikad neće smatrati da ima pravo da ih nameće drugima. Za njega su duhovno i svetovno različita područja koja ne treba da se mešaju.

6. Naziv za stranku slobode. Ovo što sam rekao treba da je dovoljno za objašnjenje zašto se ne smatram konzervativcem. Međutim, mnogi ljudi dobro osećaju da pozicija koja se tu javlja teško da je ono što su oni navikli da nazivaju „liberalnom”. Otuda moram da se suočim sa pitanjem da li je taj naziv danas prikladan za stranku slobode. Već sam naznačio da, mada sam čitavog života sebe opisivao kao liberala, u novije vreme to činim sa više nesigurnosti, ne samo zato što u SAD ovaj izraz stalno rađa nesporazume nego i zbog toga što sam sve više postajao svestan velikog ponora koji moju poziciju deli od racionalističkog kontinentalnog liberalizma ili čak i od liberalizma engleskih militarista.

Kada bi liberalizam još uvek značio ono što je značio za jednog engleskog istoričara koji je 1827. mogao govoriti o revoluciji iz 1688. kao „pobedi onih načela koja se današnjim rečnikom označavaju liberalnim ili konstitucionalnim”, ili ako se može s lordom Ektonom još uvek govoriti o Berku, Mekoleju i Gledstonu kao o tri najveća liberala, ili ako se zajedno sa Heroldom Laskijem Tokvil i lord Ekton još uvek mogu smatrati „stvarnim liberalima XIX veka”, više sam nego ponosan ako sebe tako imenujem. Ali ma kako da sam u iskušenju da njihov liberalizam nazovem pravim liberalizmom, moram priznati da je većina kontinentalnih liberala zastupala ideje kojima su se ovi ljudi snažno suprotstavljali i da je više bila rukovođena željom da svetu nametne unapred smišljen obrazac nego da obezbedi priliku za slobodan razvitak. Isto uveliko važi i za samozvani liberalizam u Engleskoj, bar od vremena Lojda Džordža.

Stoga je nužno primetiti da ono što zovem „liberalizmom“ ima malo veze sa ijednim političkim pokretom koji se danas tako imenuje. Takođe je pitanje da li su istorijske asocijacije koje taj naziv danas izaziva korisne za ijedan pokret. Treba li se u ovim okolnostima zalagati za spasavanje ovog izraza od onoga što se oseća kao njegova zloupotreba, pitanje je o kome su mišljenja podeljena. Sve više smatram da njegovo korišćenje bez dugih objašnjenja izaziva i suviše zbrke i da je kao oznaka postao više teret nego izvor snage.

U SAD, gde je postalo skoro nemoguće koristiti izraz „liberal” u smislu u kome ga ja koristim, umesto njega se koristi izraz „libertarijanac”. To može da bude odgovor, ali nalazim da je ovaj izraz posebno neprivlačan. Za moj ukus on i suviše miriše na sklepani izraz i veštačku zamenu. Ono što bih ja želeo jeste jedna reč koja označava stranku života, stranku koja daje prednost slobodnom razvoju i spontanoj evoluciji. Ali uzaludno sam lupao glavu da bih pronašao opisni izraz koji bi sam sebe preporučio.

7. Novo obraćanje starim vigovcima. Treba međutim da se podsetimo da onda kada su ideali koje sam pokušao da ponovo izložim, prvi put počeli da se šire zapadnim svetom, stranka koja ih je pronosila imala je opštepriznato ime. To su bili ideali engleskih vigovaca koji su nadahnuli ono što je kasnije u celoj Evropi postalo poznato kao liberalni pokret i što je pružilo ideje koje su američki kolonisti poneli sa sobom i koje su ih rukovodile u njihovoj borbi za nezavisnost i pri donošenju njihovog ustava. Doista, sve dok prirodu ove tradicije nisu izmenili dodaci zahvaljujući Francuskoj revoluciji i njenim totalitarnim i socijalističkim učenjima, „vigovci” je bio naziv po kome je stranka slobode bila opštepoznata.

Ovaj naziv je zamro u zemlji njegovog rođenja, delimično zbog toga što načela za koja su se vigovci zalagali vremenom više nisu bila osobenost jedne određene stranke, a delom zato što ljudi koji su nosili taj naziv nisu ostali dosledni svojim načelima. Gubitak poverenja u ovo ime konačno su doneli radikali u vigovskim strankama XIX veka, i u Britaniji i u SAD. Budući da je liberalizam zauzeo mesto vigovstva tek pošto je pokret za slobodu obuzeo kruti i ratoborni racionalizam Francuske revolucije i budući da naš zadatak pre svega mora biti oslobađanje ove tradicije od preterano racionalističkih, nacionalističkih i socijalističkih uticaja koji su joj se nametnuli, još uvek važi da je vigovstvo istorijski ispravan naziv za ideje u koje verujem. Što više učim o evoluciji ideja, to postajem svesniji da sam jednostavno nepokolebljivi stari vigovac – sa naglaskom na onom „stari”.

Naravno, potvrđivanje svog ubeđenja kao starog vigovca ne znači želju za povratkom tamo gde smo bili na kraju XVII veka. Jedan od ciljeva ove knjige je bio da pokaže da su učenja koja su tada prvi put izložena, nastavila da rastu i razvijaju se sve do pre sedamdeset ili osamdeset godina, čak i ako više nisu bila glavni cilj neke posebne stranke. Od tada smo puno naučili, što treba da nam omogući da ih izložimo uspešnije i delotvornije. Mada ona iziskuju drugačije izlaganje u svetlu našeg sadašnjeg znanja, osnovna načela su još uvek načela starih vigovaca. Istina, kasnija istorija stranke koja je nosila to ime, neke je istoričare navela na sumnju o tome koji je to osoben skup vigovskih načela, ali ja se tu slažem sa lordom Ektonom da, mada su neke od „časnih strana ovog učenja zastupali ozloglašeni ljudi, pojam prava iznad opštinskih propisa sa kojim je vigostvo započelo ostaje najveće postignuće Engleza i njihovo zaveštanje naciji” – a, možemo dodati, i svetu. To je učenje koje je u temeljima zajedničke tradicije anglosaksonskih zemalja. To je učenje iz koga je kontinentalni liberalizam preuzeo ono šta je u njemu vredno. To je učenje na kome se zasniva američki sistem vlasti. U svom čistom obliku njega u SAD ne predstavljaju ni radikalizam Džefersona, ni konzervativizam Hamiltona ili čak Džona Adamsa, već ideje Džejmsa Medisona, „oca Ustava”.

Ne znam da li je ponovno oživljavanje toga imena praktično izvodljivo. To što je ono danas za mnoštvo ljudi i u anglosaksonskom svetu i drugde, verovatno izraz bez jasnih asocijacija, možda je više prednost nego smetnja. Onima koji su upućeni u istoriju ideja, to je verovatno jedini naziv koji sasvim izražava ono što ta tradicija predstavlja. To da je i za pravog konzervativca, a još i više za mnoge socijaliste preobraćene u konzervativce, vigovstvo naziv za sve što im je odbojno, pokazuje njihov ispravan instinkt. To je bio naziv za jedini skup ideja koji se neprekidno suprotstavljao svakoj proizvoljnoj vlasti.

8. Načela i praktične mogućnosti. Može se s pravom pitati da li je naziv toliko važan. U jednoj zemlji poput SAD, koja još uvek u celini poseduje slobodne ustanove i gde je stoga odbrana postojećeg često odbrana slobode, možda nije toliko bitno da li branioci slobode sebe nazivaju konzervativcima, mada će čak i ovde povezivanje sa „konzervativcima po temperamentu” često biti zbunjujuće. Čak i kada ljudi predlažu isto rešenje, pitanje je da li ga podržavaju zato što ono već postoji ili zato što je poželjno sama po sebi. Zajedničkom otporu prema kolektivističkoj plimi ne bi trebalo da se dozvoliti da prikrije činjenicu da se vera u celovitu slobodu zasniva na jednom stavu koji u suštini gleda napred i ne zasniva se na nostalgičnoj čežnji za prošlošću ili romantičarskom divljenju prema davnim vremenima.

Međutim, potreba za jasnim razlikovanjem je apsolutni imperativ upravo tamo gde su, kao što je slučaj u mnogim delovima Evrope, konzervativci već prihvatili veliki deo kolektivističke vere – vere koja je rukovodila politiku tako dugo da su mnoge od njenih ustanova postale prihvaćene kao ono što se razume samo po sebi i postale izvor ponosa za „konzervativne” stranke koje su ih stvorile. Ovde čovek koji veruje u slobodu ne može a da ne bude u sukobu s konzervativcem i da ne zauzme stvarno radikalnu poziciju, usmerenu protiv raširenih predrasuda, ušančenih pozicija i čvrsto uspostavljenih povlastica. Gluposti i zloupotrebe nisu ništa bolje zato što već dugo predstavljaju ustanovljena načela politike.

Mada izreka quieta non movere može ponekad biti mudra izreka za državnika, ona ne može zadovoljiti političkog filozofa. On može želeti da politika nastavi da se vodi obazrivo i ne pre nego što je javno mnenje pripremljeno da je podrži, ali ne može prihvatiti rešenja samo zato što ih tekuće mnenje odobrava. U svetu u kome je još jednom, kao što je to bilo na početku XIX veka, glavna potreba osloboditi proces spontanog razvoja od smetnji i tereta koje je porodila ljudska glupost, njegove nade moraju počivati na ubeđivanju i zadobijanju podrške onih koji su po raspoloženju „progresivni”, onih koji su, iako sada mogu tražiti promenu u pogrešnom pravcu, bar voljni da kritički ispitaju postojeće i spremni na neophodne promene.

Nadam se da nisam zbunio čitaoca povremeno govoreći o „stranci”, kada sam mislio na grupe ljudi koje brane jedan skup intelektualnih i moralnih načela. Stranačka politika bilo koje zemlje nije bila predmet ove knjige. Pitanje kako se načela koja sam pokušao da obnovim, spajajući polomljene deliće jedne tradicije, mogu prevesti u jedan program uz obraćanje velikom mnoštvu, politički filozof mora ostaviti „onoj podmukloj i lukavoj zverci, koja se prostonarodno zove državnik ili političar, čije odluke određuje trenutno stanje poslova”. Zadatak političkog filozofa može biti samo da utiče na javno mnenje, a ne da ljude organizuje za delovanje. On će to činiti uspešno samo ako se ne bavi onim što je trenutno politički moguće, već ako stalno brani „opšta načela koja su uvek ista”. U tom smislu sumnjam u mogućnost postojanja takvog nečeg kao što je konzervativna politička filozofija. Konzervativizam može da bude korisno praktično geslo, ali nam ne daje nikakva načela koja bi mogla uticati na dugoročna kretanja.

 
Odeljak iz knjige: Friedrich A. Hayek,  The Constitution of Liberty, The University of Chicago Press, 1960.

Preveo Ilija Vujačić, © Global Book, Novi Sad, 1998.

Peščanik.net, 10.06.2009.