Robert Nozick - istorijska beleška

Primarne oznake

Borislav Ristić čet, 03/29/2012 - 00:33
Kada je Bob Nozik 1959. prešao sa fakulteta Kolumbija na fakultet u Prinstonu, pripadao je, u političkom smislu reči, vrsti mekih socijaldemokrata. Iste godine, jedan drugi Njujorčanin, Brus Goldberg, prešao je sa njujoškog Gradskog koledža na Prinston i pohađao isti kurs iz filozofije. Bob i Brus su imali mnogo toga zajedničkog, ako izuzmemo to da je Goldberg bio oduševljeni, prozelitski nastrojen libertarijanac. 
 
Brusa sam upoznao nekoliko godina ranije, na CCNY-u. Postali smo dobri drugari, neprestano raspravljajući o svemu živom, uključujući i politiku. U to vreme sam već bio tvrdi libertarijanac, zahvaljujući ranom uticaju mojih prijatelja Leonarda Liđija, Džordža Rajsmana i, kasnije, Mareja Rotbarda. Pored naših rasprava, Brus i ja, kao momci iz predgrađa, često smo zajedno špartali velikim gradom. Čak smo imali petlju da odlazimo i u Harlem, koji u to vreme nije bio toliko opasan kraj. Jednom smo, kao jedini belci u publici i u to vreme, otišli u čuveno pozorište Apolo. Glavni izvođač je bila Erta Kit u jednom klasičnom komadu. Bilo je mnogo jeftinih snek-barova i još mnogo toga drugog kada smo kao mladići otkrivali Nju Jork. 
 
Kada smo se upoznali, Brus nije imao čvrste političke stavove, a naginjao je ka neodređenom trockizmu. Zbog nečega je jedne godine pohađao trockistički letnji seminar, a njegova porodica, ne preterano ispolitizovana, bila je prosečna porodica levo orijentisanih Jevreja. 
 
Nije mi trebalo mnogo vremena da Brusa, kroz naše razgovore a ponajviše kroz njegovo iščitavanje Mizesa i ostalih autora na koje sam mu skrenuo pažnju, preobratim u pristalicu slobodnog tržišta. Brus se upoznao sa Merejom, koji ga je fascinirao (baš čudno), i sa ostakom družine i postao je, da tako kažem, mlađi član Bastija kružoka. Kasnije, kada je došlo do raskida sa Rendovom i rendovcima, Brus je, kao i ja, bio u potpunosti na Marejovoj strani. Nije cenio rendovce kao filozofe, iako se gajio veliko poštovanje prema Ajn kao romanopiscu i predstavniku libertarijanskih vrednosti. 
 
Na Prinstonu su se Goldberg i Nozik odmah zbližili, prepoznavši jedan kod drugog očigledno visoku inteligenciju i duboku ljubav prema filozofiji. Ali, Brus je uvek imao stav vatrenog misionara, ma koje stanovište da je zastupao (njih nije bilo mnogo tokom njegovog života, i sva su bila dobro promišljena). Nasrnuo je svojim libertarijanizmom na Boba, koji je, kao intelektualni svejed, brzo usvojio Mizesa, Hazlita, Hajeka i ostale mislioce. 
 
Ubrzo je Nozik počeo da radikalno preispituje svoja socijaldemokratska ubeđenja, koja je u velikoj meri pokupio usput iz svog njujorškog jevrejskog okruženja. Brus mi je pričao da je Bob jednom otišao do svojih drugara iz magazina Dissent i ušao sa njima u raspravu. Ako su minimalne nadnice tako dobra stvar, zašto ih onda ne postaviti na nivo od, recimo, 10 dolara po satu? Nisu znali da mu odgovore na pitanje. Odnosno, ti dugovečni profesionalni socijalisti, poznati i tiražni pisci, poštovani do današnjih dana, nisu mogli da uzvrate ni na prvom koraku argumenta. Nozik je furiozno počeo da promišlja stvari. 
 
Onda je jedne večeri, mora da su bile rane šezdesete, Brus doveo Boba na sastanak Bastija kružoka u Rotbardov stan u Zapadnoj 88. ulici. Ispostavilo se da je to bio istorijski trenutak. Ako Nozik nije pre toga bio impresioniran rotbardijanskom sintezom, na tom sastanku je morao biti. To je bio zametak njegove slavne knjige. 
 
Po svemu sudeći, Anarhija, država i utopija predstavljaće Nozikov trajan doprinos. Ona je prepuna briljantnih uvida i formulacija. Njena odbrana slobodnog društva je egzemplarna, iako očigledno, svakome ko iole poznaje tu oblast, mnogo toga duguje ranijim misliocima. Ali, u svojoj suštini, ona je odgovor na rotbardijanski izazov upućen problemu monopola vlade – države – iako autor to nije učinio u toj meri potpuno jasnim. 
 
Kada sam jednom pitao Miltona Fridmana što misli o delu Ajn Rend, on mi je pomalo lakonski odgovorio da je ono mnoge ljude pridobilo za pokret. Na isti način verujem da je to vredi za Nozika, s tim što su ljudi koje je pridobio ili učinio prijemčivim za naše ideje bili u najvećem broju slučajeva visoko obrazovani intelektualci, koji su često imali ignorantski odnos prema poreklu većine njegovih razmišljanja o političkim stvarima. 
 
Bob Nozik je bio intelektualno pronicljiv kao nijedna druga osoba koju sam upoznao. Uzeo je jednako pronicljivog dijalektičara i au cournt filozofa kao što je Brus Goldberg (koji je počeo kao logički pozitivista, ali se odmah okrenuo kasnom Vitgenštajnu) da ga preobrati na filozofiju slobodnog tržišta. Niko drugi to nije mogao da ostvari. 
 
Kao što to obično biva, na Prinstonu je Brus upoznao još jednog studenta, ovaj put studenta političkih nauka, Džordža Vila. Vil je bio još jedan tipičan predstavnik američke inteligencije, "liberal" kao i njegov otac, poznati profesor filozofije sa Šampanje/Urbana. Brus je, kao dinamični, genijalni propagator naših ideja, preobratio i Vila. Samo privremeno. Vil je otišao da studira na Oksford, gde je zatrovan tradicijom torijevskog paternalizma koji je tamo otkrio. Sesil Rouds bi bio polaskan. 
 
Džordž Vil je stigao do toga da sastavlja torijevsko-etatističke članke poput onih sakupljenih u njegovoj zaista zbunjujućoj knjizi pod naslovom Statecraft as Soulcraft, koji podseća na staljinističku definiciju partijskih intelektualaca kao "inženjera duše". Dok smo Nozik i ja još bili u kontaktu, Bob je jednom uz smeh primetio da ta njegova "dupeglava" ideja politike treba da svakoga podseti na njegov sopstveni dosadni lik. 
 
Brus Goldberg je umro 1999, nikad ne uspevši da ostvari svoj puni potencijal, iako su njegovih par članaka bili visoko ocenjeni od strane filozofa ranga Normana Malkolma, a njegovu kratku knjigu o obrazovanju objavio Cato. Ali, uticaj njegovog snažnog uma i ličnosti se nastavlja. 
 
Neka Robert Nozik i moj stari drugar Brus Goldberg počivaju u miru! 

 

* Ralph Raico, "Robert Nozick: A Historical Note", LewRockwell.com, 5. II 2002.

Prevod: Borislav Ristić