Socijalizam: Problem vlasništva ili znanja?

Serijom nedavno objavljenih članaka u The Rewiev of Austrian Economics, Džozef Salerno je počeo da razdvaja često poistovećivane ekonomske i društvene teorije Ludviga fon Mizesa i Fridriha A. Hajeka. Naročito je pokazao da su njihova gledišta o socijalizmu bila potpuno različita – dokazujući u prilog tome da je Mizesov izvorni argument u takozvanoj debati o socijalističkoj kalkulaciji bio u celini ispravan i takođe predstavljao poslednju reč o tome, dok je Hajekov poseban prilog debati bio iz osnova pogrešan i samo povećao zbrku. Beleška koja sledi pružiće dodatno potkrepljenje Salernovoj tezi. 
 

Mizesov dobro poznati argument o kalkulaciji tvrdi sledeće: ako ne postoji privatno vlasništvo nad zemljom i ostalim faktorima proizvodnje, onda ne mogu postojati ni njihove tržišne cene. Stoga je ekonomska kalkulacija – odnosno, poređenje na osnovu tekućih cena između pretpostavljenog dobitka i očekivanog gubitka, izraženo u terminima opšteg medijuma razmene: novcu (omogućujući tako kardinalne računske operacije) – bukvalno nemoguća. Fatalnu grešku socijalizma, dakle, predstavlja odsustvo privatnog vlasništva nad zemljom i faktorima proizvodnje, i implicitno, odsustvo ekonomske kalkulacije.

Po Hajeku, problem socijalizma nije u odsustvu vlasništva, već u odsustvu znanja. Ova njegova teza je potpuno različita od Mizesove.(1) Za Hajeka, suštinska mana socijalizma sadržana je u činjenici da znanje, preciznije “znanje posebnih okolnosti vremena i mesta“, postoji samo u veoma rasutom obliku kao lični posed različitih pojedinaca; stoga je praktički nemoguće svekoliko postojeće znanje objediniti i preraditi u umu socijalističkog centralnog planera. Hajekovo rešenje nije privatno vlasništvo, već decentralizacija upotrebe znanja.

Ipak, ovo je sasvim izvesno jedna apsurdna teza. Prvo, ako je problem u centralizovanoj upotrebi znanja, onda je teško objasniti kako postoje porodice, klubovi i firme, odnosno, zašto se i oni sami ne suočavaju sa istim problemom kao i socijalizam. Porodice i firme isto tako uključuju centralno planiranje. Glava porodice i vlasnik firme takođe prave planove koji određuju kako će drugi ljudi koristiti svoje sopstveno znanje, pa ipak nije poznato da porodice i firme dele probleme socijalizma. Ova primedba ne predstavlja problem za Mizesa: privatno vlasništvo je u socijalizmu odsutno, dok su izolovane porodice i privatne firme zasnovane na samoj instituciji privatnog vlasništva. Ali, za Hajeka ovo glatko funkcionisanje porodica i firmi predstavlja zagonetku, zato što je njegova ideja potpuno decentralizovanog društva ideja društva u kojem svaka osoba donosi svoje sopstvene odluke, bazirane na vlastitom jedinstvenom poznavanju okolnosti, neometana nikakvim centralnim planom ili nadindividualnom (društvenom) normom (kakva je institucija privatnog vlasništva).
 

Drugo, ako je desideratum puka decentralizacija upotrebe znanja u društvu, onda je teško objasniti zašto se problemi socijalizma iz osnova razlikuju od onih koje srećemo u bilo kojoj drugoj formi društvenog organizovanja. Svaka ljudska organizacija, koja se sastoji od različitih pojedinaca, stalno i neizbežno se koristi decentralizovanim znanjem. Decentralizovano znanje se u socijalizmu ne koristi manje nego u privatnim firmama i domaćinstvima. Kao i u firmi, centralno planiranje postoji i u socijalizmu; a u okvira ovog plana, socijalistički radnici kao i službenici u firmi koriste svoje decentralizovano znanje okolnosti vremena i mesta radi primene i sprovođenja plana. Za Mizesa je sve ovo van svakog spora. Ali unutar Hajekovog analitičkog okvira, ne postoji nikakva razlika između socijalizma i privatne korporacije. Stoga, ne može ni prvo biti gore od drugog.

Jasno je da je Hajekova teza o centralnom problemu socijalizma besmislena. Ono po čemu se socijalizam kategorično razlikuje od firmi i porodica nije postojanje centralizovanog znanja ili izostanak korišćenja decentralizovanog znanja, već pre svega odsustvo privatnog vlasništva i, sledstveno tome, cena. U stvari, čini se da i Hajek, u svojim povremenim upućivanjima na Mizesa i njegov izvorni argument računa, takođe to s vremena na vreme uviđa. Ali propada njegov pokušaj da svoju sopstvenu tezu ujedini sa Mizesovom i tako proizvede novu i višu teorijsku sintezu.
 

Hajekovska sinteza sastoji se od spajanja sledećih stavova: “Suštinski, u sistemu u kojem je poznavanje relevantnih činjenica rasuto imeđu mnogo ljudi, cene mogu da deluju da bi koordinisale posebne akcije različitih ljudi“ i “sistem cena“ može da služi kao “mehanizam za razmenu informacija“.(2) Dok se drugi deo stava može nekom činiti nejasno mizesovskim, sve je drugo nego jasno u kakvu se on logičku relaciju može dovesti sa prvvim delom, sem pomoću Hajekovog zavodljivog povezivanja “cena“ sa “informacijom“ i “znanjem“. Kako bilo, ovo povezivanje predstavlja više semantički trik nego strog dokaz. S jedne strane, bezazleno je govoriti o cenama kao prenosiocu informacije. One nas informišu o odnosima prošlih razmena. Ali odatle ne možemo zaključiti da je centralni problem socijalizma nedostatak znanja. Ovo bi sledilo kada bi cene stvarno bile informacije. Međutim, to nije slučaj. Cene prenose znanje, ali one su odnosi razmena različitih roba, kao rezultat dobrovoljnih interakcija različitih pojedinaca zasnovanih na instituciji privatnog vlasništva. Bez institucije privatnog vlasništva, informacije koje bi bile prenete putem cena jednostavno ne bi postojale. Privatno vlasništvo predstavlja nužan uslov – die Bedingung der Möglichkeit – znanja koje se prenosi putem cena. Ali u tom slučaju je jedino ispravno zaključiti, kao što to Mizes čini, da je ono što čini problem socijalizma odsustvo institucije privatnog vlasništva. Tvrditi da je problem u nedostatku znanja, kao što to čini Hajek, znači pomešati uzrok i posledicu ili premisu i zaključak.

S druge strane, Hajekovo poistovećivanje “cena“ i “znanja“ pretpostavlja jednu obmanjujuće izvrdavanje. Hajek ne samo da propušta da povuče razliku između onoga što bismo mogli nazvati institucionalno znanje – informacije koje za svoje postojanje zahtevaju neku instituciju (kao što poznavanje cena zahteva privatno vlasništvo) – i sirovo ili van-institucionalno znanje – kao što je da je ovo hrast, da ja volim kikiriki ili da ptice mogu da lete. Štaviše, Hajek takođe propušta da primeti da poznavanje cena uopšte ne predstavlja onu vrstu znanja koju Hajek smatra odgovornom za “praktičku nemogućnost“ socijalizma i centralnog planiranja. Ono što, prema Hajeku, centralno planiranje čini nemogućim, jeste činjenica da deo ljudskog znanja postoji samo kao suštinski privatna informacija: 

praktično svaki pojedinac ima neku prednost nad svima drugima, jer on poseduje jedinstvenu informaciju koja se može delotvorno iskoristiti, ali koja može biti iskorišćena samo samo ako su odluke o tome prepuštene njemu ili ako su napravljene uz njegovu aktivnu saradnju.(3) 
 

Iako je sigurno istinito da takvo znanje postoji, i iako je takođe istina da jedinstveno privatno znanje naravno ne može nikad biti centralizovano (bez gubitka informacija), isto tako je sigurno da nije istina da poznavanje cena potpada u tu kategoriju jedinstvene privatne informacije. Da bude jasno, cene jesu “cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu“, ali ih to ne čini privatnim informacijama u hajekovskom smislu. Upravo suprotno, informacije prenete putem cena su javne informacije, zato što su cene – qua objektivni odnos razmene – stvarni događaji. Može predstavljati teškoću saznati sve cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu, isto kao što može predstavljati teškoću saznati fizičku lokaciju svake osobe u bilo kom datom trenutku. Ali teško da je bilo šta od toga nemoguće, a sa današnjom kompjuterskom tehnologijom to je verovatno lako. U svakom slučaju, iako ja mogu da nikad ne saznam sve što ti znaš, i vice versa, više nije problem da shvatimo da obojica možemo istovremeno da posedujemo iste informacije o cenama, na isti način na koji obojica možemo da znamo isti rezultat bejzbol utakmice. Dakle, znanje preneto putem cena stvarno može biti centralizovano. Ali, ako su informacije o cenama javne informacije i stoga mogu biti centralizovane, onda bi, prema Hajekovoj tezi da problem socijalizma potiče od neostvarivosti pokušaja da se centralizuje privatno znanje koje se izvorno ne može centralizovati, sledilo da odsustvo cena, i sledstveno tome privatnog vlasništva, nema nikakve veze sa greškom socijalizma. Hajekov doprinos debati o socijalizmu mora biti odbačen kao obmanjujuć, konfuzan i beznačajan. 

Hajekova pogrešna koncepcija o prirodi socijalizma je simptom temeljne greške u njegovom mišljenju, koja prožima ne samo njegovu ekonomiju, već naročito njegovu političku filozofiju: njegov ultra-subjektivizam. Hajek je bio uveren, kao što su beležili i citirali ad nauseam njegovi brojni sledbenici, da “verovatno ne predstavlja preterivanje reći da je svaki značajan napredak u ekonomskoj teoriji u poslednjih sto godina predstavljao korak dalje u konzistentnoj primeni subjektivizma“.(4) Iako to može biti istina, iz toga logički ne sledi da svako dalje napredovanje u pravcu subjektivizma mora takođe voditi napretku u ekonomskoj teoriji. Kako god bilo, čini se da je Hajek izveo ovaj zaključak i tako prvi, na sopstvenom primeru, ilustrovao njegovu lažnost. 
 

Mizes je shvatao ekonomiju, a na njegovom tragu čak i jasnije Marej N. Rotbard, kao nauku o ljudskom delovanju. Delovanje poseduje dva neodvojiva aspekta: subjektivni aspekt (delovanje je racionalno, razumno delovanje) i objektivni aspekt (delovanje je uvek delovanje sa stvarnim predmetima i fizičkim stvarima). Prema tome, Mizesova i Rotbardova ekonomska i politička filozofija je u potpunosti jasna, a njihove kategorije i teorije nesumnjivo poseduju stvarno, delotvorno značenje: privatno vlasništvo, podela rada zasnovana na privatnom vlasništvu, proizvodnja, neposredna i posredna razmena, kao i prisilno mešanje u privatno vlasništvo, proizvodnju i razmenu putem oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. 
 

Za razliku od njih, Hajek – a, zavedeni njime, u različitom stepenu i Ajzriel Kirzner i Ludvig Laman – gledaju na ekonomiju kao na nauku o ljudskom znanju. Prema tome, Hajekove kategorije i teorije se odnose na čisto subjektivne fenomene i nesumnjivo su zavodljive, pa čak i obmanjujuće. Njega ne interesuje delovanje sa stvarima, već znanje i neznanje, podela, rasipanje i širenje znanja, svesnosti, otkrića, učenja i koordinacija i nesaglasnost planova i očekivanja. Spoljašnji – fizički – svet i stvarni – materijalni – događaji, gotovo su u potpunosti isparili iz njegovog vidokruga. Hajekove kategorije se tiču mentalnih stanja i odnosa, potpuno odvojene i nevezane sa bilo kakvim fizičkim stanjima i događajima. 
 

Mnogo značajniji i u većoj meri uznemirujući je ultra-subjektivistički obrt u Hajekovoj političkoj filozofiji. Prema dugotrajnoj tradiciji političke filozofije, kojoj pripadaju i Mizes i Rotbard, sloboda je definisana kao sloboda da se lično poseduje – i kontroliše – stvarno vlasništvo, a prinuda je nanošenje fizičke štete – povrede – tuđoj privatnoj svojini. Za razliku od toga, Hajek definiše slobodu kao “stanje u kojem svako može da koristi sopstveno znanje za vlastite ciljeve“,(5) a prinuda znači “takvu kontrolu okruženja i okolnosti u kojima se nalazi neka osoba od strane neka druge osobe, da je ona, da bi izbegla veće zlo, prinuđena da deluje ne u skladu sa svojim sopstvenim koherentnim planom, već služeći ciljevima drugih“,(6) ili alternativno, “prinuda se pojavljuje kada je delovanje nekog čoveka usmereno tako da služi volji drugog čoveka, ne za njegove vlastite nego za tuđe ciljeve“(7) (sva podvlačenja su moja). Jasno je da Hajekova definicija ne sadrži ništa što se odnosi na retkost dobara i stvarno opipljivo vlasništvo, kao i da ne daje nikakav fizički kriterijum ili indikator za postojanje ili nepostojanje bilo kog stanja stvari. Prinuda i sloboda se pre odnose na specifičnu konfiguraciju subjektivnih volja, planova, misli ili očekivanja. Kao mentalne imputacije, Hajekove definicije slobode i prinude su kompatibilne sa svakim stvarnim, fizičkim stanjem stvari. One ne poseduju moć da naprave bilo kakve stvarne distinkcije.(8) 
 

Detaljnija kritika i odbacivanje Hajekovog ultra-subjektivizma prevazilazilo bi okvir ove beleške. Kako god bilo, pored osnovnog pitanja da li je nauka o znanju kakvu nam predstavlja Hajek uopšte moguća, tj., da li može postojati bilo kakva nauka o znanju nezavisno od logike i epistemologije, s jedne strane, i istorije ideja, s druge,(9) dva zaključka su bolno očevidna. čak i ukoliko je Hajekova nauka o znanju moguća, ona je u najboljem slučaju irelevantna, jer je prakseološki – operativno – besmislena. U najgorem slučaju, ona je intelektualno opasna zbog promovisanja relativizma. 
 

Kao i kad se radi o stvarnom svetu delovanja sa fizičkim vlasništvom, proizvodnjom i razmenom, novcem i tržištem, profitima i gubicima, akumulacijom kapitala i bankrotstvima, isto tako ne može biti ni najmanje sumnje oko postojanuja zakona i stalnog delovanja tendencije ka opštoj ravnoteži – koordinacije delovanja. Isto tako, ne može biti nikakve sumnje oko postojanja zakona i stalnih operacija ne-ravnotežnih tendencija u svetu aktuelnog oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. Zaista bi bilo veoma skupo – prohibitivno – ne prepoznati takve zakone i tendencije i prikloniti se relativističkom gledištu. U suprotnom slučaju, u neprimetnom pomeranju naglaska sa opipljivog sveta delovanja i vlasništva na eterični svet znanja, ideja, planova i očekivanja, relativističko gledište postaje privlačno (i jeftino). U Hajekovom svetu znanja ne postoje opažljive pravilnosti i tendencije. U stvari, teško je i zamisliti šta bi “zakon“ i “ravnoteža“ mogli da znače u kontekstu puko subjektivnih fenomena. Umesto toga, tamo očigledno ne postoji ništa osim stalne kaledioskopske promene. 
 

Teško da je onda iznenađujuće što Hajek i njegovi sledbenici mogu da zastupaju takve relativističke parole kao što su ona da mi ne možemo učiniti ništa kako bismo poboljšali naše stanje, osim da se oslonimo na spontanu evoluciju, da je naša budućnost potpuno nesaznatljiva ili da ne možemo da uradimo ništa drugo nego da učestvujemo u jednoj beskrajnoj i nezaključivoj raspravi. Ukoliko se radi o području puko subjektivnih fenomena i ukoliko je upućeno puko duhovnim – bestelesnim – bićima, ovo može biti dobar savet. Međutim, zašto bi iko ko poseduje fizičku, telesnu egzistenciju, želeo da ima takvo znanje? Primenjen na svet telesnih delatnosti i vlasništva, takav savet predstavlja samodestruktivnu besmislicu. 

Beleške: 
 

1) Vidi posebno nadaleko čuveni esej iz 1945 “Upotreba znanja u društvu“, reprintovan u: F. A. Hayek, Individualism and Economic Order (Chicago: University of Chicago Press, 1948). 
2) Ibid., pp. 85-86. 
3) Ibid., p. 80. 
4) The Counterrevolution of Science (New York: Free Press, 1955), p. 31. 
5) Legislation, and Liberty, Vol. 1 (Chicaho: University of Chicago press, 1973), pp. 55-56. 
6) Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), pp. 20-21. 
7) Ibid., p. 133. 
8) Vidi takođe Hans-Herman Hoppe, “Hayek on Government and Social Evolution“, Rewiev of Austrian Economics 7, no. 1 (1994): esp. 70f. 
9) Za neke ozbiljne nedoumice u vezi ovoga vidi Hans-Herman Hoppe, Kritik der kausalwissenschaftichen Sozialforschung (Opladen: Westdeutscher Verlag, 1983). 

*Hans-Herman Hoppe, "Socialism: A Property or Knowledge Problem?", The Rewiev of Austrian Economics Vol. 9, No. 1. Hans-Herman Hope je profesor ekonomije na Univerzitetu Nevada u Las Vegasu. 

Prevod: Borislav Ristić