Kapitalizam i kriza

Socijalizam je imao samo jednu krizu i nije je preživeo. Kapitalizam stalno prolazi krize i svaku preživi iako tokom svake postoje mnogi koji smatraju da mu je konačno došao kraj. Zašto socijalizam nije uspeo da preživi svoju jedinu krizu, a kapitalizam je uspeo da preživi sve svoje krize.

Odgovor treba tražiti u prirodi tih poredaka i njihovih kriza. Kriza socijalizma je nastupila zahvaljujući njegovoj prirodi, a ne poremećaju u nekom njegovom sektoru. Socijalističke ili komunističke vlasti u Rusiji 1917. i zemljama koje su kasnije 1945. sledile ruski primer u istočnoj Evropi su izvršile nacionalizaciju privatne imovine i proizvodnih resursa, delovanje tržišta zamenili birokratskim komandama koje se nazvane planska privreda i tako podvrgli čitav ekonomski život političkoj kontroli. Jedini značajniji ekonomisti koji su između 1920. i 1940. govorili da socijalizam ne može dugoročno da preživi bili su autori austrijske škole – Ludvig Mizes i Fridrih Hajek. Oni su delom sledili kritiku Marksa od strane svog prethodnika Ojgena Bem Baverka, a delom su razvili sopstvenu argumentaciju.

Osnova najačeg dela argumenta protiv mogućnosti da socijalizam dugoročno može da preživi se oslanjala na uklanjanje tržišta u socijalizmu. Ako nema tržišta, nema cena, ako nema cena, nema ključnih signala kojima se ljudi u svojim računicama i ekonomskim potezima rukovode. To znači da nije moguće ekonomsko računanje i da je usled toga nemoguće ustanoviti da li je neki posao dobar ili loš. Usled toga se ekonomske aktivnosti odvijaju odvojeno od gvozdenog zakona tržišta (cene kao signali) i usled toga mnoge aktivnosti su ekonomski neefikasne, dakle neracionalne. Uostalom, pošto ne mogu da se rukovode cenama, poslovne operacije diktiraju državni birokrati na osnovu želja političke vlasti. Za razliku od toga, u kapitalizmu potrošači upravljaju odlukama poslovnih ljudi, koji sledeći želje potrošača prodaju robe i usluge putem čega dolaze do zarade. Tako je priroda socijalizma od tog sistema stvorila krizu i trebalo je nekoliko decenija da se taj sistem sam od sebe prvo ekonomski, a onda i politički raspadne.

Krize kapitalizma su drugačije prirode. Kapitalizam ne poništava tržište i njegove sile, nego se na njima zasniva. Tržište je najbolje oruđe za rešavanje ekonomskih pitanja, ali ni ono ne mora biti savršeno. Štaviše, ono obično nema problema sa svojim sastavnim delovima, nego sa spoljašnjim faktorima – sa akcijama države. Tako veća ponuda novca, o kojoj odlučuje država, može dovesti do inflacije i pregrevanja privrede. Pohlepa u kombinaciji sa lošom regulacijom može navesti bankare da zajme i za suviše rizične poslove, pa se krediti ne vraćaju. I država propisima može terati banke da zajme za neisplative svrhe, a posledice su iste. Očekivanja mogu da podignu berzanske vrednosti iznad nivoa kada nastavak rasta više nije moguć, posle čega dolazi pad i prilagođavanje.

Najčešće krize realnog sektora u kapitalizmu su nastupale usled kolebanja privrednog ciklusa. Privreda bi jedno vreme rasla, dostizala vrhunac, posle čega bi se stope rasta usporavale i padale. Kada krivulja dosegne donju najnižu vrednost, dolazilo je do oporavka i ponovnog rasta. I stalno vrlo slično. Bankarske krize su nastupale obično iz dva razloga. Prvo su veći zajmovi koji se ne vraćaju. Drugo, nizak nivo obaveznih rezervi. Kada bi štediše čule da banka ima veće nenaplative kredite, dolazili su u povećanom broju po svoj novac. Banka nije bila u stanju da ga isplati, a onda su i druge štediše išle u svoje banke, iz bojazni da i njima ne propadne novac. Banke naravno nisu mogle da izdrže nagli pritisak štediša, čak ni one koje nisu imale sporne plasmane. Banke bi tome mogle odoleti samo sa rezervama od 100%, ali što bi onda zajmile. Slično se dešavalo i pri niskim bankarskim rezervama. Sledio je juriš na banke, koje bi se zatvarale, prestajale da rade neko vreme. Posle par nedelja ili meseci, banke bi nastavljale da rade i prilike bi se normalizovale.

Slično je bilo i sa berzanskim krizama. Posle perioda rasta berze, neki veći investitor posumnja da je dalji rast moguć i proda akcije da bi novac uložio u neki drugi posao. Ako ga u tome bude sledio dovoljan broj drugih, neminovan je pad berzanih vrednosti, koji može da ima i dimenzije berzanskog kraha.

Krize u kapitalizmu mogu da počnu u nekom sektoru, ali ne moraju ostati tamo, mogu da se prenesu i na druge sektore. Ako dođe do bankarske krize, zajmova će biti manje, poskupeće krediti i poslovanje realnog sektora će biti teže. Pad prodaje i profita u realnom sektoru će dobiti izraza u padu vrednosti firmi, što će se reflektovati i na berzi. Ili drugim redom, pad berzi sprži neku količinu novca, krediti opet moraju da poskupe, realni sektor uzima manje kredita, opadaju proizvodnja i profiti, privremeno nestaju neka radna mesta...

Velika ekonomska kriza

Kriza 1930-ih se smatra najvećom krizom u istoriji kapitalizma. Prethodila joj je manja kriza 1920-21. i period prosperiteta između. Kriza je počela padom berze. Ubrzo se prenela na banke i realni sektor. Teško da bi kriza imala te razmere, da je država nije produbila višestrukim greškama ili kako se to danas kaže – greškama u makroekonomskoj politici. Tri su takve velike greške urađene na početku, a kasnije im je pridružena četvrta – velike državne intervencije u privredi.

Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. za tridesetak odsto, to je značilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište, naravno ne za badava, nego uz odgovarajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931 za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 je bila manja za 27% od 1929. Naravno, manja ponuda novca je dovela do pada proizvoda koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuje obveznice koje je ranije prodao klijentima, FED je emitovao nove i tako povlačio novac sa tržišta. Umesto da ga pušta. Naravno, slično je radio i kada je u pitanju „poslednji zajmodavac“, gde nije bilo potrebne emisione aktivnosti.

Druga velika greška je bilo povećanje poreza. U to vreme je postojalo mišljenje, zasnovano na Kejnzovm i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski predsednik Huver je povećao poreze da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodopsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovnoj kategoriji. Veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932.

Vođen brigom da smanji deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je drastično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina prikupljeno $ 602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. Sve troje je samo produbilo krizu. Oktobra 1987. berze su pale kao i 1930-ih oko 30%, ali se te krize niko ne seća, jer se 1987. država uzdržala od aktivnog mešanja i ponavljanja greške iz 1930-ih. Ni najnovija kriza ne bi bila spektakularna, ali će se verovatno produbiti, zahvaljujući pogrešnim i obimnim akcijama države.

Početkom 1930-ih država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea(Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tražnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.

Taj široki program državnih intervenija u privredi SAD je poznat kao „New deal“, a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna. Država je loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je država uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih prihoda. A i svega drugog. Sve u svemu, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, stvari su krenule nabolje tek 1934-7, kada je došlo do privremenog ekonomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 1938. Onda je došao II Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek 1970-ih, tako da je posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do reformi u Britaniji, SAD, N. Zelandu, Australiji, Irskoj ...

Kriza 1987.

Mnoge će ovaj podnaslov začuditi. Otkud kriza 1987, toga se danas niko ne seća. Naravno da se danas niko ne seća 1987. kao ekonomski fatalne godine, poput onih iz 1930-ih, ali to ne znači da te godine nije bilo ekonomske krize. Ona je započela padom berze u Njujorku za tridesetak odsto, isto kao i 1929. Ali to je sve gde postoji analogija između dešavanja te dve godine, između kojih je proteklo skoro šest decenija.

Za razliku od 1930-ih, američka država ovaj put nije radila greške. Umesto što je povlačio novac 1930-ih, FED je 1987. brzo ponudio rezerve bankarskom sektoru. Ni porezi nisu povećavani, iako je i tada postojao rizik da se javne finansije smanje usled krize. Povećanje poreza bi samo dodatno potopilo privredu. A slično se desilo sa carinama i vancarinskim barijerama, koje te godine nisu menjane. Iako je bilo mnogo zahteva da se nešto preduzme i zaštiti američka privreda i poljoprivreda. Šta se desilo? Kriza je potrajala nekoliko nedelja, a onda su se rast i ulaganja nastavili. Drugim rečima, tržište je samo, uz malu pomoć FED prebrodilo ovu krizu. Da se država ponašala kao 1930-ih, sada bismo imali kolekciju od najmanje dve velike ekonomske krize.

Sa najnovijom krizom koja je počela 2007. javlja se nova prilika za državu, da ipak dobijemo još jednu veliku ekonomsku krizu. Još uvek je neizvesno da li će se to i desiti, ali prilika je tu, a i najave države da bi za razliku od 1987. ovu šansu mogla iskoristiti.

Kriza 2007?

Kriza 2007. počela je kao kriza hipotekarnog tržišta u SAD. Počela je tako što neki kupci vrednosnih hartija baziranih na hipotekama nisu mogli da ih unovče, a onda se ta količina bezvrednih papira naglo povećavala.

Kriza koja je počela 2007. kao teškoće jednog dela finansijskog sektora ima tri izvora. To su mešanje države u stambeno tržište, politika FED-a i podsticaji za rad bankara.

Prvo, od osnivana Fanny Mea 1938. država se sve više mešala u tržište kuća i stanova u SAD. Pošto se smatralo da su efekti Fanny Mea iscrpljeni, 1970. je osnovan Freddie Mac (Federal Home Mortgage Corporation, FHLMC) da bi davao kredite i kreditne garantije za kupovinu kuća. Iako je javnost bila ubeđena da je i to državna kuća kao Fanny Mea, Freddie je bio privatna firma. Da ironija bude veća iFanny Mea je privatizovana 1968, ali je javnost, uključujući bankare, nastavila da veruje da je reč o državnim kućama. Ali, to je imalo jednu važnu posledicu. Obaveze osiguranja hipoteka su usled navodnog državnog statusa smatrane manje rizičnim. Tako su F & F decenijama osiguravali hartije od vrednosti emitovane na osnovu hipoteka, što je garantovalo plaćanje i glavnice i kamate.

Ako je javnost bila naivna, pa verovala da su kuće državne, pa će se iz novčanika poreskih obveznika nadoknaditi eventualni gubitak, pitanje je zašto su u to verovali bankari. Jer, za razliku od javnosti, oni su morali biti obavešteni, jer su se time izlagali riziku. Odgovor je verovatno u tome da su stvari decenijama dobro funkcionisale, a bankari su imali i neposrednu korist. Pošto je percepcija rizika bila nerealno niska, to im je omogućavalo da dodatno zarade, jer su mogli da prisvoje i premiju na rizik, koji bi morali da izdvajaju i plaćaju osiguranju. Što se više smanji premija za rizik koja se plaća osiguranju, viši je profit ulaganja za hipotekarne banke. Zato su vremenom hartije od vrednosti zasnovane na subprime kreditima postale unosnije od onih zasnovanih na prime kreditima. Sve dok je pojava nevraćanja kredita retka, tj. ispod proseka za neko tržište, rizik se može sniziti diversifikacijom ulaganja.

Delatnost F & F i drugih investitora na polju hipoteka i osiguranja hipoteka bi teško mogla da se razume, ako se ne pomene jedan zakon. Jer, da nije tog zakona klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite, ako ne ispunjavaju uslove za kreditiranje, što je posebno definisala svaka banka. To je zakon o obavezi davanja zajmova siromašnijim građanima i manjinama (eng. Community reinvestment act). To su tzv. „krediti koji se mogu priuštiti“ (eng. affordable credits). Neki ih zovu i sub-prime, pod-standardni, za razliku od prime, tj. standardnih. Taj zakon je donela Karterova administracija 1977, potom je pojačan u vreme Klintona 1996. i dodatno pojačan za vreme Buša 2005. Zakon je obavezivano banke da daju kredite i siromašnijim građanima, čak je pri bankama postojalo veće lokalnih zajednica koje je zajedno sa bankarima odlučivalo o kreditima. Banke su dobijale CRA rejting, koji nije bio manje značajan od njihovog kreditnog rejtinga. Time je lokalna zajednica vršila pritisak na hipotekarnu i kreditnu politiku banke.

Naknadna rekonstrukcija pokazuje da su F & F kupovali i „affordable“ hipoteke od banaka tek od 1992. Posledica državne regulative koja pritiska investitore da ulažu i u potencijalno rizične kredite (tj. klijentima čija je kreditna sposobnost sporna) bila je da je u SAD naglo skočio broj vlasnika kuća, sa 43% 1940, na 69,2% 2004.

Finansijske ustanove su na osnovu hipotekarnih kredita emitovale vrednosne hartije i prodavale ih na tržištu. Hartije su godinama imale odličnu prođu, kupovale su ih najrazličitiji kupci – investicioni i penzioni fondovi, banke, opštine, gradovi i države, itd.

Drugi faktor krize je bila politika FED-a. Posle pada dotcom tržišta 2000. FED nije vodio restriktivnu, nego blago ekspanzivnu monetarnu politiku. Stepen ekspanzivnosti je povećan posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. O tome je O’Driskol objavio odličnu studiju u programu Cato Institute. U oba slučaja se radilo o bojazni monetarne vlasti da ne dođe do krize, usled pada privredne aktivnosti. Jeftin novac posle 2000. samo je pomogao dalju ekspanziju hipoteka i na njima baziranih hartija od vrednosti.

Time je bila postavljena scena za veća ulaganja u teško otplative poslove. Ali, do krize ne bi došlo da nema trećeg faktora, a to je ponašanje bankara. Ponekad se kaže da je to pohlepa bankara, ali mi se čini da je to pogrešna adresa. Pohlepa po sebi nije ni dobra ni loša, ali može postati jedno ili drugo u zavisnosti od sistema podsticaja. Pohlepa je podigla zapadni svet iz materijalne bede do neslućenog standarda i bogatstva. Do toga ne bi došlo da u kapitalizmu ne preovlađuje pozitivan sistem podsticaja. Ali, pohlepa je pri lošem sistemu podsticaja vodila i povremenim velikim gubicima. Upravo u ovoj krizi je toliko primera gde je država svojim pravilima primoravala ili podsticala banke na pogrešno ponašanje. Zato ovde ne bih govorio o pohlepi, nego o ponašanju banaka, tj. bankara u uslovima pravila i podsticaja koji su ih krivo podsticali. To naravno nema veze sa slobodnim tržištem. Tako ćemo tačnije videti šta ih je navelo na ponašanje iz koga su iskrsli problemi.

Bankari na određenom tržištu imaju samo određen broj klijenata koji mogu da prođu proveru boneteta, tj. ustanovljavanja sposobnosti da otplaćuju kredit. To su klijenti kojima se daju standardni krediti. Kada se krediti za kuće podele klijentima koji mogu da servisiraju dug sa 98% i više (prime krediti), onda je s tim tržištem gotovo. Ono ne može naglo da poraste. Dalji rast hipotekarnog tržišta je moguć samo ako se kriterijumi za dodelu kredita obore i to je šansa za sub-prime kredite. To su bankari i činili. A na ulazak u ovaj posao ih je podstakla okolnost da je cena kuća i stanova u SAD neprestano rasla. To je i klijentima pomagalo da lakše dobiju kredite za refinansiranje postojećih, ako bi dolazilo do teškoća u otplati prvobitnih hipoteka. Tako je rast cena kuća pogodovao i bankarima i klijentima.

Sa druge strane, setimo se da je percepcija rizika od strane banaka i osiguranja bila niža, nego što je on bio. Tako nije bilo problema da se krediti daju bez veće ili čak ikakve provere. Ako klijent u nekom trenutku više ne može da plaća dug, kuća se proda, još se na tome zaradi, jer je vrednost kuća porasla od vremena kada je prodata i kada je na nju stavljena hipoteka. Tražnja je bila snažna, tako da nije bilo nikakvih problema za novu prodaju. Tako je stvorena iluzija da je ovo odlično isplativ i potpuno nerizičan posao. Naravno, u ekonomiji takvih poslova nema.

U to su se svi uverili kada je 2005-2006. cena kuća u SAD (ali i drugde, recimo u Irskoj) počela da pada, posle 15 godina neprekidnog rasta. Pad cena je pogodio i građane i bankare. Građani više nisu mogli lako da dobijaju refinansirajuće kredite, bilo za potrošnju ili otplatu postojećih hipoteka. Smanjenje potrošnje je dovelo do pada tražnje i pada ekonomske stope rasta. Pošto je pad cena kuća otežao refinansiranje, hipoteke i na njima zasnovane hartije od vrednosti su naglo postali mnogo rizičniji. A pošto se povećao broj onih koji ne mogu da otplaćuju kredite, osiguranje kredita je poskupelo. Nije čudo da su F & F postali prve žrtve promena situacije na tržištu, jer su osiguravali oko 50% hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti u SAD.

Kada je cena kuća krenula nizbrdo, finansijske ustanove koje se uključene u poslove na tom sektoru su se držale varljive nade, da će pad cena biti mali ili privremen. U međuvremenu bi iz sopstvenih rezervi pokrivali trenutne gubitke, posebno usled smanjenja otplata kredita i povećanja premije na rizik. Ili bi ako zatreba uzeli kredite, dok se tržište ne normalizuje. Za prvopomenuti problem rešenje se videlo u prodaji kuća bankrotiranih vlasnika novim vlasnicima, koji će moći servisirati kredit. Ali, zbog pada konjunkture u SAD dohoci su padali, pa je padala i tražnja za kućama. Naglo povećanje ponude kuća je naravno dodatno snižavalo njihovu vrednost i produžavalo vreme traženja novog kupca.

Kako su se kumulirali gubiti na hipotekama i u osiguranju istih, vrednost firmi koje su imale te hartije je opadala, pa im je to otežavalo da dođu do novih sredstava, kako bi premostili trenutne teškoće. Čak su i kreditne ustanove koje su imale valjana ulaganja bile pogođene, jer su vrednost hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti morali da preračunavaju prema tržišnoj vrednosti koja se postizala na sličnim papirima drugih firmi. Pošto je bila velika ponuda, cena tih hartija na tržištu je padala i tako je smanjivana vrednost portfolia i firmi koje su imale dobre papire i koje ih nisu ni nudile na prodaju. Usled toga je bilo nemoguće ustanoviti koliki su gubici na ovom tržištu, jer su se neprestano menjali. Tako su u mnogim investicionim kućama teškoće koje su se smatrale prolazinim prerastale u konačne i to je bila sudbina koja je – svaku svojim tempom – dočekivala Bear Stearns, F & F, Lehman Brothers, AIG, itd.

Što menadžeri banaka i osiguranja ne prodadoše te papire, kada su videli da su visokorizični, protivno ustaljenom verovanju da nisu? Naravno da su to neki pokušali, ali nije išlo, jer je ponuda naglo postala ogromna, a tražnja nikakva. Posledično, cene hartija od vrednosti su se survale.

U svemu je nejasno zašto država spašava investicione banke i osiguranje koji su vezani za hipotekarno tržište. Svakog dana propadaju pekare, benzinske pumpe, sve vrste firmi. I nikome ne pada na pamet da ih spašava. Ljudi gube mnogo zahvaljujući pogrešnim izborima, ali niko ko je spiskao pare na kocki ili izgubio u malom biznisu ne ide kod države da traži pomoć.

Zašto bi banke i osiguranje bili privilegovani? Teško je reći. Kao objašnjenje se nudi, da u slučaju propasti banaka koje su izgubile mnogo na hipotekarnom tržištu, ne bi imao ko da zajmi. To je pogrešan razlog. Prvo, ovo je samo deo finansijskih tržišta. Ostatak kreditnog tržišta normalno funkcioniše. Krediti za druge namene, kao što su automobili, tehnika, putovanja, itd. normalno funkcionišu. I ti delovi verovatno ne bi bili ni dotaknuti krizom, ako država socijalizacijom gubitaka hipotekarnu krizu ne bi tamo prenela. Drugo, da li je logično da nema ko da zajmi, a da ima mnogo njih kojima zajmovi trebaju. Naravno da nije. Tamo gde ima tražnje, naći će se i ponuda. Naravno, cena kapitala neće biti kao pre krize, nego viša. Kreditiranje je posebno olakšano u naše vreme zahvaljujući modernim tehnologijama. Najmanji je problem naći parnera za posao, glavno je da znate šta hoćete. Prema tome, ni ovo opravdanje za intervenciju države nije dobro.

Ima li izlaza?

Šta sada? Šta treba ili ne treba uraditi da se izbegnu greške iz 1930-ih? Kapitalizam je o tome da ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, dobro je. Što dobiješ više, to bolje. Ako izgubiš, onda treba da snosiš trošak. Deo stručnjaka i dalje tako razmišlja.

Ali gotovo svi političari, deo stručnjaka i veći deo javnosti je za intervenciju države. Neke intervenije su već napravljene. Podržavljene su dve banke, jedna velika osiguravajuća kuća i dve hipotekarne kuće, F & F, od kojih je jedna nekada bila državna, a druga nikada nije. Postoje i ideje da se količina intervencija poveća, govori se o $ 700 mlrd pomoći države firmama u nevolji, neki navode čak i više.

Ako država interveniše, ona šalje poruku da se briše razlika dobrog i lošeg poslovanja. Ta razlika je ono što drži disciplinu na tržištu. Ovako bi se dobit privatizovala, a gubici socijalizovali. To je ono što se dešavalo i u socijalizmu, samo ne u jednom sektoru, već u čitavoj privredi.

Zašto akcije države neće rešti nego produbiti krizu. Umesto da je plate oni koji su investirali „grlom u jagode“ i oni koji su kupovali kuće i ostalo iako su znali da možda neće moći da ih otplate, država ih amnestira, a teret tovari na poreske obveznike, koji nemaju nikakvu odgovornost za nastanak ove krize. Upravo usvojeni paket od $ 700mlrd državne pomoći, iznosi više nego što je SAD koštao irački rat i više od 5% od sadašnjeg američkog BDP. Iznos pomoći je uporediv sa Maršalovim planom posle II Svetskog rata, kada su SAD tokom tri godine izdvajale po 1,5% svog BDP godišnje da bi pomogle obnovu Evrope.

Da li će to rešiti problem. Naravno ne, samo će ga otežati i biti poziv za mnoštvo novih nevaljalaca u narednoj rundi. Ako država pokriva gubitak, naredni put treba spiskati i ujuriti u privatne džepove što više, a državi ostaviti što veći dug. Povrh svega, novac koji se ovako veštački upumpa je mehanički postupak koji ne može da imitira strukturu podsticaja koja nastaje delovanjem tržišnih sila. Zato tržišta u SAD i svetu i ne reaguju rastom na odluku o državnoj pomoći, nego stagnacijom ili padom.

Dve su reakcije na moguću pomoć američke države koje se mogu videti. Oni koji nešto znaju, ali se ne usuđuju da se potpuno usprotive intervenciji, kažu da je pomoć suviše velika, da će nužno biti selektivna i da nacionalizovane firme što pre treba privatizovati. I da treba skratiti zabranu SEC (Security and Exchange Commission, američka verzija komisije za hartije od vrednosti) za kratkoročnu trgovinu akcijama na što kraći period, koja je u međuvremenu takođe uvedena, kao da se radi o nekoj banana republici, a ne o jednoj od najtržišnijih privreda u svetu. To je naravno bolje nego ovo što vlada SAD čini, ali nedovoljno dobro. Treba pustiti da oni koji su pogrešili plate ceh. Bilo je mnogo kriza u američkoj i drugim istorijama i sve su one prošle bezbolnije nego kriza 1930-ih, baš zato što je država tada upropastila stvar.

Druga reakcija je demokrata u Kongresu. Oni hoće da dodaju i druge socijalne programe u nadi da u panici mogu lakše da prođu, traže da država pomogne i malim ljudima, ne samo velikim ribama. Navodno, da im smanji kamate na kredite za kuće i stanove. Ne pitaju se kako će država to da izvede, jer ona u slučaju nacionalizacije 80% neke firme (kao što je slučaj kod AIG) ne bi bila jedini vlasnik dugova, to bi bile i druge privatne firme. Ako bi država htela da snizi kamate, drugi vlasnici dugova bi mogli da se ne slože, jer time smanjuju svoju zaradu. I gde su sredstva iz kojih će se plaćati razlika komercijalnih i sniženih kredita, možda još par stotina milijardi. A i otkud znaju koliko da snize, nekome je i 3% mnogo, drugi može da plaće i 7%.

Na kraju, što mali čovek nije mislio može li otplaćivati kredit i ako se situacija pogorša, što nije razmišljao gde nosi svoje pare i čije vrednosne papire kupuje. Ako vode računa kakav auto ili frižider kupuju, što ne misle kada kupuju kuću, koja je mnogostruko vrednija ili gde meću pare. Ako bi sada platili cenu svojih ranijih odluka, drugi put bi imali vrlo snažan podsticaj da malo razmisle. Ovako, ako im se sada pokrije gubitak, teško će nastati podsticaj da promene ponašanje.

Demokrate dakle pokušavaju da još više uvećaju jedno potpuno pogrešnu politiku koju su pokrenuli republikanci. A sve od početaka i podsticaja za pogrešna ulaganja do ove intervenije nije slučaj za slobodno tržište, nego za krizu koju kreira država. Pošto je stvorila krizu, država se sada pojavljuje kao spasilac. Naravno, da je tako moglo socijalizam bi završio u prosperitetu, a ne u bedi i propasti.

Širenje posledica krize

U krizi koja je počela 2007. i još traje izbor je jednostavan. Ili će se pustiti da kriza svom oštrinom pogodi one koji su za nju zaslužni, svejedno da li su veliki ili mali u pitanju. Valja podsetiti da je to pre svega tržište hipoteka, vrednosnih papira koji su za njih vezani i njihovog osiguranja. Takođe valja podsetiti da ostali delovi američkog kreditnog i finansijskog tržišta u međuvremenu funkcionišu relativno dobro.

Druga opcija je da se interveniše. Naravno, intervencija ne mora rešiti sve probleme. Prvo pitanje je koliko bi trebalo da bude velika pomoć, da bi zaustavila širenje krize? Tržište hipoteka i vrednosnih hartija koje su na njima zasnovane u SAD je pre izbijanja krize vredeo 12 hiljada milijardi dolara, skoro kao američki BDP. Veliko je pitanje da li je 700 pominjanih milijardi dovoljno ili je to možda samo prvi korak u intervenicijama. Neke nezavisne kuće, poput JP Morgan su sumnjiva potraživanja procenjivale na nekoliko hiljada milijardi. Ako pomoć treba da bude veća od 700 milijardi, pitanje je dokle može da ide. A za pominjanih 700 milijardi je pitanje kome pomagati, a kome ne? I kako sprečiti zloupotrebu i korupciju pri dodeli pomoći?

Ali, to su sve sitna pitanja u poređenju sa jednim značajnijim. Ako interveniše, država će praktično spasiti jedan sektor, ali će trošak spašavanja prebaciti ne samo na čitavu privredu, nego i na čitav svet. To će se desiti preko dva mehanizma.

Prvo, ako država emituje obveznije (hartije od vrednosti) u vrednosti od 700 milijardi u kratkom roku, neminovno će poskupeti novac, tj. skočiće kamatne stope na sve vrste zajmova. Skuplji novac znači manje ulaganja, manje ulaganja znači pad stope produktivnosti, manje radnih mesta, manji dohodak i time niži standard. Ispočetka samo u SAD, a kasnije i u drugim zemljama. Tako će u slučaju pomoći hipotekarnom tržištu kriza biti razlivena na čitavu američku privredu, a potom i na svetsku.

Drugo, ako država sada bude intervenisala ovako velikim iznosom novca, posledice će se osećati decenijama, kao što su se posledice New Deala i osnivanjaFannie Mea osećale decenijama. I kada jednog dana kriza prođe, njene posledice neće. Svako ko ulaže neki novac će morati da se zapita da li je moguće da opet nastupi neki problem, ma koliko je nemoguće predvideti gde bi on mogao da nastane i da država ponovo interveniše, kako bi predupredila krizu. Naravno, ako je 1930-ih i početkom XXI veka nešto takvo bilo moguće, moguće je i da se desi ponovo.

Pošto je takva stvar moguća, novac će jako dugo imati višu cenu nego što bi inače imao, što opet znači više kamatne stope, manje ulaganja, manji rast produktivnosti, manje radnih mesta, niži rast BDP i niži rast standarda. U krajnoj liniji ova kriza će preneti troškove na buduće generacije, upravo zahvaljujući sadašnjoj socijalizaciji gubitaka. Sa njenim posledicama ćemo živeti jako dugo upravo zbog načina na koji je država na krizu reagovala. U tom svetlu je današnja intervencija sa 700, a sutra možda i sa više milijardi dolara čista besmislica. Ali, događaji su uhvatili zalet, u nekoj novoj krizi govoriće se o hiljadama milijardi. I niko se pri tome neće setiti da su takve intervenicije i ta politika, samo na svim sektorima, a ne ovako selektivno, upravo uzroci zbog kojih je nekada propao komunizam.

Šta reći na kraju?

Ove krize teško da bi bilo da je država svojom regulaciom nije stvorila. Ona to nije uradila direktno, već indirektno, preko sistema podsticaja, kojim je kanalisala ponašanje poslovnih aktera. Da država nije terala banke da ulažu u nestandardne kredite, krize ne bi bilo. Da država nije emitovala više novca, teško da bi balon dosegao ove razmere. Da država preko F & F nije garantovala kredite, to ne bi dovelo do širenja moralnog hazarda i negativne selekcije. Konačno, da država sada ne pokušava da plati deo ceha, svi bismo naučili jednu važnu lekciju. Ovako, stvara se scena da sličnu grešku ponovimo u nekoj drugoj situaciji i u nekom drugom vremenu.